|
         |
 |
Sigurno svaki mikolog, a verovatno i mikolog amater vodi evidenciju o nađenim, identifikovanim gljivama, o njihovoj učestalosti pojavljivanja, lokacijama, mikoriznim partnerima, … Posle izvesnog vremena napornog rada i dobrih gljivarskih godina, ta evidencija narasta u jednu vrednu datoteku o raznovrsnosti miko sveta u Srbiji. S vremena na vreme, objedinjavanjem svih dostupnih podataka se formiraju (ček) liste i crvene liste, na primer makromiceta. Ovaj posao uglavnom rade, po opisu posla, državne institucije, fakulteti, instituti, zavodi, prirodnjački muzeji, a u određenim vremenskim razmacima, liste se dopunjuju, prerađuju, proširuju. |
Aleuria aurantia
|
|
Liste su najčešće javno dostupne ili barem određenom delu zainteresovane javnosti. Sasvim je razumljivo da država vodi računa o stanju i raznovrsnosti biosfere, na sopstvenoj teritoriji. Posebno, zaštićene teritorije, nacionalni parkovi, rezervati, parkovi prirode ovaj zadatak obavljaju revnosno, za teritoriju kojom gazduju i koju štite. Ako ne znaju šta imaju, ne znaju ni koga i kako štite.
|
Climatocystis borealis
|
|
Životinje su svakako tu na svojim privremenim ili stalnim staništima, biljke su još i nepokretne, jednogodišnje i višegodišnje, a šta je sa gljivama, tom konstantno zapostavljanom živom carstvu? Gljive prepoznajemo isključivo po plodnim telima, koja se kod veoma retkih, mogu pojaviti samo nekoliko puta u deceniji. Naći ih, podrazumeva fizičko prisustvo istraživača, baš u to malo trenutaka, na tačno određenom mestu, najčešće udaljenom, skrivenom i nepristupačnom. Reklo bi se, skoro nemoguća misija.
|
Collybia maculata
|
|
Da bi misija ipak bila moguća, potrebno je uključiti znatno više ljudi, iskusnih gljivara, mikologa u ovu napornu aktivnost. Ta potrebna masa je uglavnom okupljena u gljivarskim i mikološkim društvima, nevladinim organizacijama. Ne mora svaki gljivar da poseduje značajno mikološko znanje. Dovoljno je da zaključi da se radi o retkoj, zanimljivoj gljivi, da je donese u društvo, gde će biti identifikovana i eto vrednog rezultata. Ta informacija se obradi i postojećom procedurom pojavi u objedinjenoj listi. Zato se većina evropskih zemalja u ovoj misiji, oslanjana na rad ovih nevladinih organizacija. Većina ali ne sve. Evropske zemlje svoju brigu o prirodi pokušavaju da izdignu na viši nivo, da obuhvate ceo kontinent. Tako je početkom dvadeset prvog veka, grupa evropskih mikologa, u okviru ECCFa (Evropski savet za zaštitu gljiva), formirala pilot spisak veoma retkih gljiva (33 vrste), čija bi se rasprostranjenost proučila i kasnije, njihova staništa prva zaštitila. To bi bila dobra osnova za kasniji rad na zaštiti evropskih gljiva.
|
Pholiota gummosa
|
|
Kako u Srbiji tada, kao ni sada nisu postojali zvanični, objedinjeni podaci, taj zadatak je obavljen uz dobru volju i korišćenje nekoliko pouzdanih, privatnih baza podataka. Od 33 tražene gljive, Srbija je tada imala podatke za devet vrsta. Kada bi se danas pravio presek, iz samo jedne baze gljivarskog društva moglo bi se doći do podataka o petnaest vrsta (staništa, učestalost, fotografije, eksikati). Ovi podaci su na žalost, dostupni samo pojedincima. Podaci prikupljani dve decenije, na velikom delu teritorije Srbije, praktično ne postoje, niti je ko od institucija zainteresovan za njih.
|
Inocybe geophylla
|
|
Ček lista makromiceta Srbije potiče iz prošlog veka i toliko je manjkava da je ne treba komentarisati. Pored toga je nedostupna široj javnosti i očigledno stvar treba početi iz početka. Neke aktivnosti na sistematizaciji i objedinjavanju, dostupnih, privatnih i poluprivatnih datoteka napravljene su pre desetak godina. Ideja je bila i napraviti domaću nomenklaturu gljiva i još toga korisnog. Na žalost, nije uspelo iako je bilo puno dobre volje. U poslednje vreme država postaje svesna ove potrebe (verovatno pritisnuta onim što piše u EU poglavlju 27) i kroz projekte finansira formiranje ček liste gljiva. Priča se dakle ponavlja. Državne institucije nosioci projekta imaju puno znanje i veoma malo podataka sa terena (većina i tih podataka su zapravo podaci NVO). Sa druge strane, gljivarska društva pokušavaju da se približe znanju mikologa, a poseduju, po slobodnoj proceni više od 90% raspoloživih i za sada teško dostupnih podataka, o rasprostranjenosti gljiva. Potrebno je reći da se postavlja pitanje i verodostojnosti tih podataka (greške u identifikaciji, nedostatak važnih informacija, kvalitetnih fotografija, eksikata, …). Sve u svemu, od ček i crvene liste gljiva Srbije, bliske stvarnom stanju na terenu, nema ništa.
|
Hebeloma mesophaeum
|
|
Kako popraviti stanje? Mislim da to nije teško, potrebno je samo malo dobre volje državnih institucija, nosioca ovoga posla. Ipak, čini se da je njima još uvek teško da priznaju da podaci nisu kod njih. Nesumljivo, NVO žele da pomognu ali kao priznati učesnici u ovom zadatku. Generalno, još uvek se ne možemo oteti utisku, da je državu baš briga za gljive, osim u vidu izvozne robe.
|
Psathyrella chondroderma
|
|
Ako pogledate šarene, zvanične sajtove srpskih nacionalnih parkova, njih pet, u kojima možete videti reke u cevima, mini deponije i intenzivnu, ekonomsku eksploataciju šuma, zaključićete da u njima, gljiva zapravo i nema. Iako bi nacionalni parkovi, po svojoj definiciji, ukoliko žele da se tako zovu, morali imati detaljan popis živog sveta na sopstvenim teritorijama, što se tiče gljiva on nije odrađen ili je nedostupan. Nacionalni parkovi Đerdap, Tara i Šar planina nemaju ček listu gljiva, na Kopaoniku piše, ima 219 vrsta (lista nedostupna), a na Fruškoj gori ima 1400 gljiva (lista nedostupna). Za dvadeset godina istraživanja Kopaonika, napravili smo listu makromiceta od tri puta više vrsta. Fruška gora je verovatno pomešala u spisku makro i mikromicete, a svaki dalji komentari su nemogući jer nema liste, fotografija, osnovnih podataka. Doduše, to ne postoji ni za floru i faunu nacionalnih parkova, što sve ove liste čini krajnje neozbiljnim.
|
Fomes fomentarius
|
|
Šta nama gljivarima, mikolozima amaterima preostaje. Naporno raditi na terenu, raditi ono što volimo, skupljati podatke, objavljivati ih u vidu radova, knjiga, monografija. Iskustva evropskih zemalja postoje, dobra volja postoji, ni podaci nisu izgubljeni, potrebno ih je samo sistematizovati, verifikovati, objediniti. Kada me neko pita "Da li je ovo prvi nalaz vrste u Srbiji?", jedini iskren odgovor je "To niko živi ne zna".
|
|
|
